Hrabro, Ovidije, Pavo Haviko

Hrabro, Ovidije


Hrabrost


Hrabro, Ovidije. Nijedna kazna nije duža
od života.
Pogledaj, život je zbog toga tako sazdan
da nećeš po drugi put
da osećaš žal za svetom.


Zimski Dvorac


Deveta pesma


U snu sam uvek u krošnji drveta koje vidim
kad se dan i noć izjednače. Jesen na selu
a kroz oči mi leti jato ptica, zagrej sebe.
Ovde na dnu neba bare se zamrznu,
nebo je prozirno i ne može da izdrži,
duša je oslobođena.


Nekad moraš da budeš spreman da odeš


Nekad moraš da budeš spreman da odeš,
da povežeš papire u svežanj,
i odneseš ih na tavan u hrpu knjigovodstvenih
svezaka.
Nekad moraš da odeš i ostaviš korake
u hodniku,
i prođeš kroz sobe ne sećajući se ničega.
Govori se o mnogim promenama,
ali bih samo ovu želeo da izbegnem.

Počinje dugi put ka prošlosti prema
nekorisnim danima,
kada se na cvetnoj uzvišici veliko cveće
mrzne
i kada skupog drvoseču plaćaju da rascepi panj.
Vraćaš se u hladovinu napuštene kuće
u kojoj su stvari skupljene na neobičnim
mestima.
Ali su mnogi dani isti kao pre.



Pavo Haviko

prevod Čedomira Cvetkovića